Google je nedavno, tiho i bez mnogo pažnje, ušao na opšte tržište operativnih sistema – tržište na kom dominira Windows, sa Linuxom kao „konkurentom“ čija je nada da će konačno doći u centar pažnje prešla u domen šale i komike („The year of the Linux desktop“).
Da dogovorimo terminologiju pre nego što nastavimo. Opšte tržište operativnih sistema tržište je na kom imamo jednog proizvođača operativnog sistema, a drugog proizvođača računara na kom će se taj operativni sistem koristiti. Inače, uz Microsoft i zajednicu slobodnog softvera (Linux,*BSD i ostali slobodni operativni sistemi), jedan od najpoznatijih takmičara na ukupnom tržištu operativnih sistema u najširem smislu je Apple. Ipak, Apple ne možemo posmatrati kao igrača i na opštem tržištu, pošto se macOS može instalirati samo na Appleove proizvode.
Tu dolazimo i do Googlea. Google je do skoro bio u Appleovoj grupi, njihov računarski operativni sistem mogao se koristiti samo na njihovim računarima. Poznavaoci materije mogli bi da pokažu na ChromiumOS (open source verziju ChromeOS-a), međutim, takva avantura je avantura koju korisnici sebi mogu priuštiti za svoj groš, Google sa njom nema direktne veze. Jedino iskustvo iza kog je Google do nedavno stajao svojim imenom je ChromeOS na Chromebooku.
ChromeOS Flex bio je tema sedme epizode Sutra podcasta
Objavom ChromeOS Flexa, verzije ChromeOS-a zasnovane na nečemu što se nekada zvalo CloudReady, stvari se menjaju kada je u pitanju Google. Grupa ljudi okupljena u kompaniji Neverware realizovala je ideju da pomenutu open source verziju Chrome OS-a zapakuje u prozvod koji bi trebalo da pokretanje Googleovog operativnog sistema omogući i računarima koji nemaju njegov pečat. Pošto je ChromeOS u biti Linux, hardverska podrška nije mala, a fokus na poslovnim korisnicima i činjenici da stariji računari dobro podnose Linux (za koji podrška traje duže nego za starije Windowse) pred CloudReady postavili su realna očekivanja sa dobrom poentom.
Poenta je bila toliko dobra da 2020. godine Google odlučuje da pazari Neverware, a tim iza CloudReadyja integriše u ChromeOS tim. Dve godine kasnije, Google objavljuje prvu javno dostupnu verziju ChromeOS Flexa, proizvoda koji ChromeOS pomera na opšte tržište računarskih operativnih sistema, na računare koje potpisuju drugi proivođači.
ChromeOS za vašeg old tajmera
Google je na ovo tržište ušao tiho ne samo zbog načina na koji nam je to saopšio, već i zbog konteksta u koji je ovaj svoj proizvod postavio. Umesto teze da svaki PC sada može postati Chromebook, Google ChromeOS Flex komunicira kao alat za poslovne korisnike koji žele da udahnu novi život računarima koji bi inače bili zamenjeni, jer operativni sistem na njima više ne nudi bezbedno okruženje. Na kraju, sajt na kom se dešava sva komunikacija nosi ime „chrome enterprise“, pa je Googleova ograda u ovom monentu više nego jasna.
Drugim rečima, računari čiji je maksimum Windows 7, ne moraju na reciklažu jer besplatne podrške za Windows 7 više nema, pošto će ChromeOS Flex na njima raditi sasvim dobro. Šta više, sve ono što Google ističe kao prednosti i razloge da vaše poslovno okruženje pređe na Chromebooke, sada je dostupno i za pomenute uređaje. Doduše, uz neke izuzetke, ali o tome kasnije.
Ako niste kompanija ili obrazovna ustanova, ipak možete probati ChromeOS Flex na ličnom računaru. Preskočite sve što na zvaničnoj strani za instalaciju piše u vezi sa pomenutim stvarima i pronađite deo „Looking to install on a personal device? Start here“. Link će vas odvesti na stranu za podršku gde su stvari objašnjenje poprilično jasno.
Prvo, potrebno je da imate podržan računar. Lista je iznenađujuće velika (u momentu pisanja teksta 417), a test računar za ovu priliku se našao na njoj (Lenovo X240). Iako Google svuda govori „PCs and Macs“, očekivanja prema Macovima treba držati nisko. Izlistani modeli su stari, što ne mora da znači da na nekom novijem Flex neće raditi. Šta više, iz ličnog iskustva, MacBook Pro 12,1 provereno radi vrlo dobro na Linuxu, ali ga na ovoj listi nema.
Trebaće vam USB fleš od najmanje 8GB, a ako ga pravi Sandisk zaista se može desiti da ćete morati da probati više puta, ako uopšte uspe. Priprema diska se obavlja ekstenzijom za Chrome koja, iako je ChromeOS Flex iza kulisa Linux, jedino nije dostupna sa ovaj operativni sistem. Na Macu i Windows radi.
Tako napravljeni USB nudi mogućnost probanja bez instalacije, ili instalaciju, nešto što je Linux svakodnevica već godinama. Proces instalacije na test računaru (sa SSD-om) trajao je ukupno 4 minuta – tri minuta za početna podešavanja i minut za samu instalaciju. Mogućnost za puno podešavanja nema, a sistem zauzima ceo disk. Dakle, ako na računaru na kom probate Flex imate nešto što vam treba, bekapujte ga pre instalacije.
Novo lice starog znalca
ChromeOS Flex podiže se brzo, a nakon prijavljivanja Google nalogom dobija se relativno uobičajeno radno okruženje. Panel, tačnije „Polica“ (Shelf) na kom se nalaze meni sa aplikacijama, u njega pinovane i aktivne aplikacije, datu, vreme i indikatori uobičajenih stvari poput mreže i baterije podrazumevano je na dnu ekrana, mada se može pomerati.
Ako se snalazite na Windowsu, snaći ćete se i na ChromeOS-u. Radna površina (desktop) služi kako bi vam prikazala njenu pozadinu, fajlova i prečica na njoj nema, niti ih je moguće postaviti. Kad smo kod fajlova, fajl menadžer postoji, omogućava pristup faj sistemu u korisničkom „home“ direktorijumu, no većinu korisnika koji u ChromeOS-ovoj jednostavnosti pronađu svoje mesto pod Suncem, jednostavnost i ovog dela sistema neće mnogo pogađati. Integrisan pristup Google Driveu kroz fajl mendžer podrazumeva se.
Ukupno posmatrano, ChromeOS prati Googleov vizuelni jezik, pa na momente podseća na Android. Flex nažalost ne daje mogućnost pokretanja Android aplikacija, pa se svaka sličnost sa njim tu završava. To je, ujedno, jedna od razlika između ChromeOS-a i ChromeOS Flexa.
Svako dalje raščlanjavanje interfejsa i desktopa koji dobijete bilo bi opisivanje očiglednog. Mnogo važnije je ono što sa ChromeOS Flexom vaša mašina može, ili ne može da uradi.
(Web) aplikacije
ChromeOS ne zove se tako slučajno, a to što u ovom slučaju ima i „Flex“, ne znači da je situacija išta drugačija. Šta više, u „programskom“ smislu gora je.
Pomenute Android aplikacije u ovom slučaju nisu dostupne, pa se na njih, makar zvanično, može zaboraviti. Windows virtuelne mašine (u dalje tekstu VM) takođe nisu podržane, pa knjiga aplikacija i mogućnosti spada na dva slova: Web i Linux.
Google bi verovatno najviše voleo kada biste na svom ChromeOS uređaju najviše vremena provodili upravo u Chromeu. To znači korišćenje web sajtova i servisa ili u Chrome browseru, ili u zasebnom prozoru koji iza kulisa pogoni opet Chrome. Instalirati ih je moguće preko Chrome Web Storea, dok se za svaki tab u Chromeu može napraviti „prečica“ koja taj tab pretvara u web aplikaciju koja se otvara u sopstvenom prozoru, pojavljuje u panelu i meniju sa aplikacijama. Deinstalacija ovakvih aplikacija praktično je brisanje prečice, a postoji i mogućnost uklanjanja svih podataka u vezi sa servisom koji se deinstalira. Kada je neki sajt, odnosno servis instaliran kao aplikacija, Chrome će nuditi i mogućnost otvaranja linkova ka njemu u njegovoj aplikaciji.
Izbor aplikacija na webu i onih koje se tako instaliraju, a mogu nešto da urade i bez interneta, ograničen je, makar u odnosu na stanje stvari na Windowsu, macOS-u ili Linuxu. Dostupnost onoga što vam je potrebno u web browseru ključni je kriterijum za ocenu hoće li vam ChromeOS Flex pružiti valjano okruženje ili ne. Ako kupite Chromebook, tu su i Android aplikacije kroz Google Play, čega na Flexu nema.
ChromeOS Flex će vaš (stari) računar praktično pretvoriti u web browser.
Imajući to u vidu, ChromeOS Flex će vaš (stari) računar praktično pretvoriti u web browser. Nekih problema koje biste mogli imati na Windowsu ovde neće biti, poput virusa i svih ostalih nevolja koje Windows donosi. To ipak ne znači da je ChromeOS Flex imun na sve što biste inače mogli da „pokupite“ surfujući internetom. Za popunjavanje praznine aplikacijom koja postoji u Google Playu ili Windows virtuelnom mašinom , ipak se mora pazariti Chromebook.
Linux
Iako je ChromeOS jedan veliki web browser, u svojoj osnovi je Linux. To ima dobre, ali i loše strane.
Ako je hardverska neizvesnost bila najverovatniji razlog za isključivanje Android aplikacija i Windows VM-ova u Flexu, činjenica da iza Chromea „trči“ Linux stvari čini jednostavnijim kada je podrška sa Linux aplikacije u pitanju. Pre nego što se poradujete da je Linux koji dobijete uz ChromeOS isti onaj koji ga i sam koristi, spremite se na to da stvari ipak nisu tako jednostavne.
Tehnički, Linux kernel je isti, zato što je Linux (razvojno) okruženje (LXD) kontejner u okviru ChromeOS-a. Jednostavnim rečnikom, u pitanju je jedna vrsta virtuelne mašine. To znači da se Linux okruženju dodeljuje neki prostor na disku u kom ono funkcioniše autonomno. Taj prostor moguće je menjati, ali će ga ChromeOS uvek razumeti kao zazetog, iako to možda nije slučaj kada pogledate iz Linuxa.
Dobra stvar u celoj priči je dobra integracija Linux okruženja i ChromeOS-a, pa se sve instalirane aplikacije u Linuxu pojavljuju u ChromeOS meniju, panelu i praktično su dostupne kao „standardne“ aplikacije. Deljenje fajlova između dva okruženja takođe je automatski podešeno.
Centralizovanog okruženja za instalaciju Linux aplikacija iz ChromeOS-a nema, pa se mora, makar u prvim koracima, zaroniti u terminal i instalirati neophodno apt-om (podrazumevano se dobija Debian Buster). Ustvari, .deb parket moguće je instalirati iz ChromeOS-ovog fajl menadžera, ali je pakete na Linuxu najbolje instalirati paket menadžerima, budući da oni automatski rešavaju međuzavisnosti. Deinstalacija takođe je moguća direktno iz ChromeOS-a.
Iako bi obilaznica oko ovog problema mogle biti grafičke „prodavnice“ softvera koje u Linuxu postoje već decenijama, svaki pokušaj njihovog pokretanja na test računaru nije uspeo. To je inače uobičajeno za Linux, pa je čudno zašto ne funkcionišu. Ove „prodavnice“ postoje sada već decenijama, što je lepo znati u susretu sa tvrdnjom da ih je Apple „izmislio“. Šteta što na ChromeOS Flexu ne rade.
Loša stvar u celoj „Linux“ priči su i performanse. Aplikacije koje se pokrenu iz Linux kontejnera sporije su nego što bi bile kada bi Linux bio direktno instaliran na računaru, većinom osetno. Firefox je neretko neupotrebljiv, GIMP koji na test računaru na Linuxu funkcioniše „normalno“, na ChromeOS-u je spor.
Prema tome, na Linux računajte, ali oprezno. Ta priča ipak ima previše je „ali“.
Linux je, ipak, Linux
Google je sertifikovao puno računara za Flex, međutim, izgleda da je ta sertifikacija i dalje u „beta“ stanju. Poznati problemi koje Lenovo X240 ima na Linuxu pojavili su se i na Flexu, doduše u nešto manjem obimu.
Najveći problem u toj priči su rešenja, koja su u isto vreme i ključ situacije zbog koje godina Linux desktopa nikako da se desi. ChromeOS Flex, kao i Linux, zaista će udahnuti novi život vašem (starom) računaru. To će biti divno iskustvo ako je njegov hardver u potpunosti podržan i testiran. Ako pak nije, može vam se desiti, kao u slučaju pomenutog X240, da problem nestanka skrola posle buđenja uređaja iz sleepa možete rešiti samo menjanjem konfiguracionog fajla bootloadera. Jasno je da većina ljudi staje kod „konfiguracionog fajla“, mada ostaje nejsano kako biste ovo uopšte rešili na ChromeOS-u, budući da je podrazumevano zatvoreniji od Linuxa.
To je ključna razlika između ChromeOS-a i ChromeOS Flexa o kojoj bi trebalo pričati. ChromeOS Flex pre svega je Linux, a nije slučajno što je Linux i dalje operativni sistem entuzijasta (ovde autor diže ruku). Dok se godina Linux desktopa konačno ne desi, računajte na to da bi kupovina Chromebooka ipak mogla bolje rešenje. Ili, makar instalirajte neki „pravi“ Linux na svoju (staru) mašinu, i on ima web browser. Čak ga i Google koristi u svoja četiri zida.
Ivan Jelić
@escapetofreedom
Повратни пинг: Retrospektiva tehnološke 2022